Price za razmisljanje

Ovo je ono sto prvo zelim da podelim sa Vama :)
prica moje drugarice Milene koju inace obozavam zbog njene vrcave pameti i sposobnosti da kaze pravu stvar bas kad treba i kako treba :) Milena je PISAC:)
doduse neobjavljeni ali deli sa nama te divne price kojih ima zaista mnogo,tako da je problem koju odabrati..ali jedna mora biti prva



Nocu sam mnogo pametna. Booooooooze sto sam nocu pametna! Danju – onako…Zacas me ubede…Ovaj moj Iver…zacas me ubedi da mi je bar tri puta rekla da joj treba toliko I toliko za skolu da plati bla bla skripte I da pozurim jer ona mnooooooooogo kasni I zuri I sve u isto vreme…evo ode autobus…I kako sam uopste mogla da zaboravim…ovaj muski…juce se ispilio, sad mu je tek 22, al zacas me ubedi da bas za ono sto meni treba od IT tehnologije , nema kodeka da se nadje ili fale drajveri…kako sam mogla da pomislim …ccc…Ona moja Klada…uh on je posebna prica…on me I danju ubedjuje kako sam mnogo pametna I da mi je tako pametnoj sigurno jasno da je njegovo resenje potpuno na mestu…a ja glupa pa verujem…
Tu je negde I vreme da se pristavi rucak…Ih nekad je bilo lako! Otvoris frizider I sa podignutom obrvom se vrckas I razmisljas sta je najbrze…sad se vrckam I pravim pametna, kao znam ja sta bi moglo za rucak,a pojma nemam…ima boranije, al to ova omladina ne jede…ovi matori nece nista masno. Tek su im osamdesete. Mora zdrava ishrana. Odavno su resili da umiru zdravi. Klada bi meso…meso nije problem, mesa nemaaaaaa…I tako se potpuno beznadezno glupa vrckam ispred polupraznog frizidera, dizem i spustam obrvu…ma ne vredi…niotkuda pamet da kapne…restovan krompir…krompir paprikas…nesto od ta dva…odmrzavam ono meso sto sam ga munula medju visnje…
Uz kafu…mama mi sve lepo objasni. Pa tek mi je 45…koga cu da slusam ako ne mamu…ona zna…Zna da pojma nemam da vaspitavam moju decu…ona je mene lepo vaspitala…doduse, mogla bih da budem malo vrednija, da malo vise citam, da se posvetim sebi, kad cu kod kozmeticara, ako ne sad, mogla sam u zivotu mnogo bolje da prodjem, sto sam se uopste udavala, sta bi mi bez njihove penzije, pa sta ako me drmno infarkt, njoj je mnogo gore zbog toga, ona mi je majka, slabo lozimo ove zime, oni su stari ljudi( a ja se u majici sa kratkim rukavima preznojavam…mora da je klimaks…)…nekad slusam…pa sve je istina…sve su mi u zivotu obezbedili, a ja tako…infarkt…puuuuuuuu…I tri bubrega…ma ko mi je uopste dao pravo da budem nedonosce…
Tata…eh tata je prica za sebe…njegova najveca zamerka je to sto pojma nemam istoriju…kako sam mogla da zaboravim, a rekao mi je bar 5 ( miliona ) puta kako zamalo da ga streljaju u Kragujevcu, kako su ga komunisti smatrali za drzavnog neprijatelja I jos ga smatraju…u kojoj su kuci ovde u gradu premlacivali fine domacine…I sto je najcrnje, u pravu je covek…pomesam brate sve te face…I zaboravim kad su sve ono hteli da ga streljaju pa nisu…bruka…
Popodne sam najgluplja. Dal’ da zacas operem sudove ili prostrem ves…ili da skupim prvo onaj osuseni…prasina, prasinu bih mogla…caj od nane ili kamilice…uhh…ocima ovako glupa sevam po patosu da mi slucajno nije promaklo nesto…jesam li nahranila kuce…evo ih stizu! Njoj je bio najgori dan u skoli, smaraju brate, ona iz nemackog I ona iz spanskog oce pismeni istog dana, svasta, njima je na poslu bilo onako bas, ovaj mladji se muvao sa koleginicom, onaj stariji bi prvo kafu…ili svo troje…uhh…sto je videla haljinu…I cizmice…veceras izlazi, on ce mozda da pozove drustvo…ili da izadje…Klada drema…kuce hrce…lozi, lozi, lozi…ne secam se dal’ sam spremala veceru…Glupaca…
Ali nocu…nocu sam pametna. Najpametnija. Ispricam se. Bas se lepo ispricam…Kako sa kim?…pa redom…Kazem svima sta mislim! Mladoj dami da je bas mogla I ona malo da pripomogne I obrise prasinu I skupi ves…ovom hakeru da znam sama da se snadjem u Windows movie Maker-u, Kladi da je mogao I on malo da lozi, kucetu da bih I ja mozda skocila na komsiju, fini covek, al’ sto ne ide – ne ide…mami I tati, ma njima nista ne kazem. Samo nek spavaju. Da ne primete da se vatra zagasila I da upravo grejem dvoriste…Pomenem I neke manje vazne…sefa, komsinicu, onog iskompleksiranog sto je obrisao moj komentar sa FB, ponekog ministra, poneke bivse…
Pa se prepustim…uzivam…koliko sam pametna…I sposobna…I lepa…I dobra…ma naj sam bolja! Znam najtise da odskrinem vrata da vidim moju princezu kako spava napucenih usana isto kao kad je bila beba, da poljubim njenu kosu rasutu po jastuku , rasutu po snovima o osvajanju sveta, znam da prstom dodirnem taj obraz stvoren za poljupce…
Znam u sebi da otpevam uspavanku za mog genijalca, i  znam da me cuje i  znam da obozava da se umota u cebe kao palacinka. Znam da nece da se probudi ako ga poljubim, nego ce da mljacka…I nastavi da sanja…hardvere, softvere, devojcice kojima bi delio poljupce I cokolade…
Iz mudre sobe spokojni zvuci. Umereno hrkanje.
Znam da ce moja Luna da promoli glavu iz svoje korpe I da me pogleda, a odavno je slepa…I da se izvrne na ledja I nastavi da hrce…
Klada ce kad se konacno budem spustala u svoj spokoj da prebaci ruku preko mene i hrkne znacajno…Sve znam. Mnogo sam pametna nocu.
I tu negde izmedju sna i jave redjam molitve za moje voljene…I mnogo sam pametna jer za svakoga znam sta bih pozelela…
Malo pricam sa mojom Oljom.Na engleskom. Ispricam joj koliko sam pametna nocu. Ali ona to vec zna. Dzaba je danju razuveravam…Znam da ce na ovo da se nasmeje…
Eto, draga moja…ubedila si me. Priznajem. Pametna sam. Ali samo nocu. U mojim rukama toliko vestina, u mojoj glavi toliko snova i planova, napisanih prica i pesama, izjava ljubavi, toliko osvojenih vrhova planinskih i srca ljudskih…donetih odluka…ma znas ti mene…

A ujutru opet isto. Ja glupaca. Dal’ da se  prvo umijem ili da lozim?



II

Besmrtna pesma, Mika Antić

Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
možda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?
Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige…
Zar ima briga?
Tuge…
Zar ima tuga?
Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.
I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.
Jer svaka večnost je kratka.
Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.
Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.
Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.
Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.
Zato živi, al sasvim!
I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.
Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao…
Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.
I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.
II
A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.
Šta ga to zauvek ište.
Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.
Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?
Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.
Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budeš odvažio.
Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.
Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.
Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.
Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.
Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.
Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao
ne znači jedan život,
stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.
I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.
I nema praznih svetova.
To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.
III
Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.
Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.
Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.
I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.
Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.
Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.
Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?
Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?
Znaš, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Nista se u meni neće
ugasiti ni skratiti.
Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.
Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.
Poslednji rubovi beskraja
tek su početak beskrajnijeg.
Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.
Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.
IV
Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.
Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.
Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.
Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.
Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.
Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.
A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.
Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.
Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš – ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
Nemoj da budeš tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.
Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.